Магнет је свако тело које има својство да привуче и да трајно држи ситне гвоздене предмете.
Име је добио по месту Магнезија (Мала Азија), у чијој је околини први пут пронађен неколико векова п. н. е. То је била руда магнетит - Fe3O4. Комади магнетита су природни магнети, док су вештачки магнети, разних облика и разних супстанција (гвожђе, волфрам, кобалт, хром итд.) вештачки стекли магнетна својства. Магнетно тврде материјале можемо поделити на металне, керамичке и оксидне. Баријум ферит је представник је керамичких магнета. Керамички магнети у односу на металне имају нижу ременентну индукцију, а већу коерцитивну силу. Ове особине захтевају конструкцију керамичких магнета веће површине, а мање дужине. Велика коерцитивна сила омогућава вишеполно магнећење, што је велика предност керамичких магнета у односу на металне. Поред техничких предности, постоје и економске предности у употреби керамичких магнета, јер су сирове базе од којих се производе јефтине, за разлику од металних магнета који се праве од веома скупе сировине. Керамички магнети се производе класичном технологијом израде керамике. Пресовањем се добија одређени облик магнета који се затим синтерује на темпаратури од око 1250°C. При синтеровању диманзије се смањују за око 15%. Баријум ферит има хексагоналну кристалну структуру са бољим магнетним карактеристикама дуж кристалне c-осе. Уколико при пресовању делује магнетно поље, честице ће се орјентисати, тако да ће добијени магнет имати боље магнетне особине у правцу деловања поља. Ова врста магнета се назива анизотропним. Изотропни магнети се пресују без магнетног поља и њихове магнетне особине су једнаке у свим правцима.
Специјална врста керамичких магнета се пластоферити.
Њихове особине су нешто слабије, али зато имају одлике пластике, еластични су.
Откриће својстава магнета
Вилијам Гилберт, који се најчешће помиње као први велики енглески научник, сигурно је први велики физичар новог модерног доба. Главно подручје његовог рада био је магнетизам, на којем је дошао до епохалних открића. Но, колико год био важан садржај његових истраживања, по свој је прилици још важнија његова истраживачка метода. Савременик је Шекспира и Елизабете Прве којој је служио као дворски лекар од 1600. до 1603. године. Живео је у доба кад је Енглеска још била прожета празноверјем и верским фанатизмом. Рационалан научни приступ био је ретка појава, осим неколико раних европских покушаја, какви су, на пример, опажања Леонарда да Винчија, а за која Гилберт није знао. Он је, међутим, познавао Коперниково дело и здушно га подржавао, што је била опасна склоност у време кад су на другим местима у Европи људи попут Ђордана Бруна и, касније, Галилеја због сличних ставова били прогањани (или смакнути, као Ђордано Бруно). Кад се све то има на уму, Гилбертов научни приступ још је чуднији. На начин без премца у прошлости, он је одбацио сва претходна мишљења о предмету који је истраживао, укључивши и античке “ауторитете”, и одлучио да ће закључивати само на темељу чврстих доказа. Иако се савременом читаоцу такав приступ чини савршено природним, пре тог времена религија и празноверје потпуно су онемогућавали рационалан нацин истраживања. Гилбертово дело својим је примером отворило пут научној револуцији. Истовремено, његово дело “О магнету, магнетским телима и великом магнету Земљи” из 1600. године сматра се једним од првих истинских научних текстова. То је дело било резултат дугих година мукотрпних опажања и експериментисања, која је Гилберт предузео како би научио више о магнетизму и електрицитету (управо је он проширио ту реч), и распршио дотадашње митове. На пример, Гилберт је покушао искоренити народно веровање да бели лук може нарушити тачност компаса с магнетном иглом, као и многа друга. Својим експериментима показао је да округли магнет делује на ситну магнетну иглу, окретајући је у смеру Северног или Јужног пола, зависно од тога на којем се месту близу кугле налази игла, те да се магнетна игла нагиње према површини кугле. Тиме је, заправо, опонашао понашање нормалног компаса у уобичајеним условима по целом свету. Из тог је резултата потом извукао закључак да је Земља, заправо, један велики магнет и да се понаша као да јој кроз средиште пролази магнетни штап (узрок понирања магнетне игле), на чијим су крајевима Северни и Јужни пол. Иако су ти налази недвосмислено потврђени тек неколико стотина година касније, они су значили епохално откриће којим је започело право разумевање физике Земље, па и ширих свемирских пространстава.
Извор: Википедиа на србско-хрватски jeзик
